Da li ste se ikada zapitali kako izgleda svet bez barijera? Marija Lazarević jeste, jer se godinama unazad sa njima i sama sreće: na ulici kada joj se točak kolica zaglavi u udarnu rupu, onu koju je neko zaboravio da zakrpi, u gradskom autobusu, kada nekuda žuri i želi da stigne na vreme, ali ne može jer je reč o visokopodnom autobusu, kada cele godine sa nestrpljenjem čeka nastup omiljene pevačke grupe, ali je od bine deli niz strmoglavih stepenica i ne može da priđe…
Marijin svet je put barijera, kako onih arhitektonskih koje je ometaju na putu, tako i onih drugih, nevidljivih, koje stanuju u ljudima. Ipak, ona je pronašla način da ih prevaziđe, onako kako to najbolje ume, ukazujući na prepreke i učeći nas kako da i mi sami doprinesemo društvu bez barijera. Zbog toga je napisala knjigu. I to ne bilo kakvu knjigu, već knjigu sa posebnim potrebama. Ako se pitate kakva je to knjiga i kako je moguće da postoji nešto takvo, kada mi svi imamo iste potrebe, nasmešiće vam se zagonetno i okriti tajnu:
„Ova knjiga ima potrebu da vas nauči da prihvatite razlike i pobedite predrasude. Da vi odrasli date osobama sa invaliditetom šansu i pustite ih u svoj život, a deci poručuje da razlike nisu razlog da neko ne bude zabavan. Ona ukazuje i na prepreke poput stepenika i drugih barijera. Moramo svi pomalo da menjamo svet. Da ga napravimo pristupačnim i boljim. Za to nam je potrebna empatija i razumevanje. Da probudimo i sledimo ono dobro u nama.”
Narator priče je Jovan, dečak čija tetka je po mnogo čemu posebna. Ono što njegovu tetku izdvaja od tetki drugih dečaka, je način na koji se kreće, uz pomoć invalidskih kolica, ali i po načinu na koji razmišlja. Jovanova tetka ima posebnu moć, olovkom menja svet, a gumicom, koju neretko ume da upotrebi, briše granice. Njeno ime je Marija, iako je čitaoci prepoznaju po imenu „Moja omiljena tetka.”
Fotografija iz privatne arhive
Sve je počelo kada se rodio Jovan, sada već pre više od jedne decenije…
„Mojoj prijateljici je uvek bilo zanimljiv odnos između mog bratanca i mene. Govorila je da o tome treba da pišem, tako da je knjiga nastala po istinitim događajima i moja inspiracija bio je moj bratanac Jovan. On je izabrao da od pet tetki, koliko ih ima, omiljena tetka njemu bude baš ona koja se kreće pomoću invalidskih kolica. Voleo je odmalena da provodi vreme sa mnom i pored mene je, za razliku od svojih vršnjaka, primećivao sve barijere poput stepenika i ivičnjaka. On sada ima 15 godina, ali i dalje sam mu ja omiljena tetka.”
Svaka stranica knjige ispisana je ručno što joj daje posebnu čar, a još posebnija je zbog toga što se na svakom listu bele hartije krije po jedna lekcija iz čovečnosti. Govoreći o svim onim preprekama sa kojim se njegova tetka Em stalno sreće, Jovan nam pokazuje drugo lice svakodnevnice, one koje nismo svesni i koju ne primećujemo, jer ne gledamo isto na stvari. Listajući stranicu za stranicom i sami postajemo svesni svih onih prepreka sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju svakog dana i koje ih ometaju u svakodnevnom životu. Učimo da drugačije gledamo na stvari i da se kada sledeći put primetimo udarnu rupu na putu, ili automobil parkiran na trotoaru, zapitamo kako će naši sugrađani i sugrađanke koji se kreću uz pomoć kolica proći ovuda i šta mi možemo da učinimo da im olakšamo. To osećanje koje se u nama tog trenutka probudi zove se empatija. Ova knjiga nas uči solidarnosti, toleranciji i najvažnije od svega, uči nas da sagledamo svet iz drugačijeg ugla.
Knjiga „Moja omiljena tetka” zauzima počasno mesto na policama mnogih mališana. U Marijinom kretivnom timu je i ilustrator Dušan Cvetković koji je „oživeo” avanture tetke i dečaka, a potom uradio i bojanku. Po knjizi je urađena i društvena igra koja ima isti naziv, ali i cilj, da se svakim kotrljanjem kockice po tablonu razbije po jedna predsrasuda koja vlada u društvu, a ljudi oslobode stega.
Loši vremenski uslovi poput snežnih padavina i poledice otežavaju kretanje osoba sa invaliditetom, te su često prinuđeni da sede kod kuće. Marija je našla način da i to promeni. Led i sneg nisu sprečili tetku Em i dečaka da se upuste u novu, snežnu avanturu i usput nauče nešto važno. Njihova nova avantura opisana je u knjizi „Dečak i tetka Em vraćaju veru u Deda Mraza”.
„Jedan šestogodišnjak bio je inspiracija za ovu knjigu, jer on zamislite ne veruje u Deda Mraza. To me je nateralo da se zamislim. Pomislila sam ako ne veruje sada u čuda, u šta će verovati kada odraste i hoće li verovati da su ona i moguća? Ako ne verujemo u čuda mi smo ranjivi. Vera i nada umiru na kraju, a one nam daju snagu za sve ono što dolazi. I mi odrasli moramo da negujemo dete u sebi i gajimo veru pre svega u sebe, a onda i u ljude i tada ćemo moći da postignemo baš sve pa čak i ono za šta nam drugi kažu da je nemoguće.”
Poruka Marijinih dela je da svaka promena pa i ona najmanja kreće od nas samih i da dobro postoji u ljudima, samo im treba dati šansu da nam to pokažu!
Autorka: Jelena Jocić
Ostavite odgovor